stjepan_mimica's blog

.

Odmah da kažem, tek da otklonim mogućnost pogrešnog čitanja, suicid me lično ne zanima.
Ne pada mi na pamet!
Ne češće nego vama.
A povod za ovaj tekst su dve informacije:
O broju samoubistava u Srbiji, i o jednom novom zakonu u Belgiji.

-----------

Ali, što reko jedan Fjodor, krenuću poizdalja, krenuću ključnim pitanjem::
Vladate li sopstvenim životom, jeste li od svog života gazda?
Oh, znam, znam..., i da i ne..., zavisi na šta tačno mislim..., kako kad...

OK, vidim, odveć komplikovano..., odustajem.

Corneille (1922 - 2010)

-------------------------------------------------------------------

Mmm, da, Pariz...
I mladost - ludost...
I da, moj "tihi susjed"...
Oprezno s "tihim susjedima", o-prez-no!
...

Ok, ne valja - ipak će morati ONAJ početak:

Dakle ovako:
Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, imao sam atelje nadomak čuvene Pijace buva, u kvartu zvanom Klinjankur, u ulici de la Klinjankur.

.

Sa šalama oprezno, katkad se ostvare.

Moje uvek.

Neizostavno!

Nedavno sam, na primer, ovde okačio jednu autorironijsku zafrkanciju, ničim izazvanu gogoljevštinu o zatiranju sopstvenih tekstova, a evo, pre neki dan morao sam da obrišem svoj poslednji blog.

O razlozima brisanja ne bih. Reći ću samo da nisu imali ništa, ni s hirovitošću, ni sa činjenicom da sam fucking libra, već sa jednom nenadanom i nemilom vešću, potom i sa bazičnim, skoro svakome znanim etičkim refleksom.

Evo kako sam sam to blogoiščeznuće prorekao, možebitno i prizvao:

ILI KAKO SAM UČUTKAN NA BLOGU B92

----------------

Banovan sam, banovali me sa bloga.

Ili se kaže, banovali me na blogu? Pitao – mišljenja podeljena, proguglao – osam prema sedam - mršava prednost “sa bloga” - još se ništa ne zna.

To virtuelno banovanje za mene je novina. Na ono stvarno, davno sam oguglao - u ovom gradu, odistinski me banuju oduvek.

The Portrait of the Man as a Young Artist (cca. 30x30 cm)

.

Priča je, videćete, jednostavna, skoro novinarska, pa ipak, moraće onaj moj početak, slobodno ga preskočite:

Elem, jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, livrejisanom vrataru londonske Nacionalne galerije, važno sam pokazao internacionalnu umetničku legitimaciju koja (na više jezika pisalo) obezbedjuje bespatni ulaz u sve bitne muzeje i galerije diljem sveta.

Ilustracija - fragment poliptiha Srdjana Markovića Djileta, sa izložbe u galeriji "Zvono".

.

Priča je, videćete, sjajna, al’ najpre jedna mala digresija.

Eto, može mi se i tako, od svog sam bloga gazda.

Sem toga, i za čitaoca je tako bolje. Svakako bolje nego kad mu pisac najpre sve nešto intrigantno i dinamično, baš onako obečavajuće, a onda iznenada zastrani u digresije, pa gnječi li gnječi.

Staroj školskoj drugarici (šta mi bi, i šta je tu je) pošaljem link svog bloga “BANOVIĆ STRAHINJA – SRPSKA GEJ IKONA”. Sledećeg jutra, u svom Inboxu zateknem ovo:

Intervju sa autorom ovog bloga, preuzet iz julskog “Yellow cab-a”.

Reprodukcije radova izostavljene, intervju skraćen.

.

Link ka početku ove priče:
http://www.seecult.org/blog/1722/ja-cu-ovde-nesto-da-nacrtam-1-ili-pocet...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

OK, evo, nastavljam.

Evo sać'u!

Dakle, ovako:

Medju golemim, tek okrečenim zidovima goleme prazne prostorije, postidjeno se klatila jedna pogrešna replika:

„Ja ću ovde nešto da nacrtam“.

.Većinu mojih priča bilo bi pristojno započeti ovako:

„Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati...“

Bolje nego i jednoj drugoj, takav početak pristaje ovoj.

Dakle ovako:

Jednom, davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, medju golemim, tek okrečenim zidovima goleme prazne prostorije, postidjeno se klatila jedna pogrešna replika:

„Ja ću ovde nešto da nacrtam“.

I danas, posle nestvarno mnogo godina, mogao bih se zakleti...