stjepan_mimica's blog

Ilustracija: S.Đ. Marković
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Dokumentarni dramolet o tekstu koji je naručila-prihvatila-odbila „Politika“

Pre čitanja, preporučljivo je kliknuti na link ka pomenutom tekstu: http://www.seecult.org/blog/1722/nitkovluk

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Ilustracija: Srđan Đile Marković

.

PROLOG.

Tekst koji je od mene naručila "Politikinu" za svoju rubriku "Šta Srbija treba prvo da reši u 2010".

Posle nekoliko dana vaganja, "Politika" me je obavestila da, na žalost, taj tekst ne može da objavi.

Dabome, ja sam to na svoj naćin. Sami su tražili da se ne obazirem na ono što su na istu temu pre mene već pisali razni (Ljubiša Rajić, B.K. Vučo, Miroljub Labus, Vladislav Jovanović...)

Tekst napisan kao ilustracija za Prvu Tezu o Kiču, iz bloga “Teze o kiču”

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U Kusturičinom filmu “Život je čudo”, neku devojku upucaju pri pokušaju da pređe Drinu.
U sledećem, beskrajnom kadru, ona klizi na saonicama niza strmu zavejanu padinu, ostavljajući u snegu krvavi trag.

Namerno nisam prekucao.

Seeing is believing!

Da ne bude sutra „Stjepan lažira, Stjepan konfabulira...“

--------------------------------------------------------------------------------------------------

Priča o demantiju se tu ne završava, ma kakvi!

Sutradan po objavljivanju, moja mlada prijateljica, novinarka, sedela je sa nekoliko fotografa u „Borbinoj“ kantini:

- Koji kreten! Demantov''o fotku!

- Ma vidjam ga ja, odvratna faca, ima ga svuda...

- Idiot!

- Tako nadmeno...!

- Dobro znam kolegu,,,, ma svi ga znate, odličan fotograf...

U svom blogerskom predživotu, bio sam izdavač.

Never more!

Moja firma je knjige prodavala pretežno pouzećem, tek poneki primerak preko knjižara. Niko joj, dabome, nije plaćao na vreme, “Prosveta” uopšte.

Otuda i ovo pismo. Staro je skoro dve decenije, pa ipak, mislim da bi ga svaki direktor i danas potpisao.

_____________________________________________________
OTVORENO PISMO DIREKTORU “PROSVETE”

Gospodine direktore,

Sa stidom, ipak beležim: Vaša firma duguje mojoj neki novac.

Može se, možda, i tako reći.

Bazično, komunikacija se zasniva na podrazumevanju. Zajedničke reference su preduslov. Kad se poklope, desi se interferenca i pozitivni efekat, kad se ne poklope, očas nesporazum..

Nesporazumi su poslednje što nam je sada potrebno, te stoga molim gospodina Ministra inostranih poslova i još neke srpske zvaničnike, da se ubuduće uzdrže od upotrebe sintagme „štap i šargarepa“.

Nije strašno kada to govore nama, naši smo, razumemo se, a i ne zakeramo si međusobno previše, ali nikako ne valja kada tu istu lokalnu pošalicu uporno ponavljaju u pregovorima sa strancima.

Golemi izrezbareni pisaći sto, polica s knjigama u luksuznom povezu, kožna garnitura... Silueta u jakom kontralihtu ispred velikog prozora, nervozno ušetana. Telefonira. Naglašeno gestikulira, povremeno viče.

______________________________________________________
ANTE SCRIPTUM

Preturajući po starim DOS fajlovima (ask the elders), natrčao sam na pismo koje sam dana 20.12.1993. uputio generalnom direktoru “Hemofarma”, gospodinu Miodragu Babiću.

Kunem se da je pismo autentično.

_______________________________________________________
SCRIPTUM

Poštovani gospodine direktore,

Čitam tekst građanina P o slikama građanke K.

Tekst je u redu, znam čoveka. I slike su O.K., video sam.

Nije u tome stvar, nešto drugo mi se tu ne uklapa.

Pre svega, otkud sad najednom kritika, kad izložba tek što je otvorena? I kako to - kritika, kada ni jedan od mojih poznanika koji su uvek i svuda prisutni, o tim slikama još ništa nije čuo?

Ako ste makar jednom koračali kroz raskvašeni tvajlajt Hilandarske ulice, očajno se pritom upinjući da sopstvenu čeonu kost osetite iznutra, odmah ćete znati o čemu govorim.

Jer, dok je ta vaša čeona kost, održavajući kako-tako i pravac i visinu, u laganim trzajima micala nad akvarelisanim pločnikom, morali ste, u zamućenom obodu vidnog polja, uočiti četvorospratnicu osobite ružnoće.

Šta o njoj reći, a ne učiniti dalje čitanje nesnosnim?