ČIČA GLIŠA

Ako ste makar jednom koračali kroz raskvašeni tvajlajt Hilandarske ulice, očajno se pritom upinjući da sopstvenu čeonu kost osetite iznutra, odmah ćete znati o čemu govorim.

Jer, dok je ta vaša čeona kost, održavajući kako-tako i pravac i visinu, u laganim trzajima micala nad akvarelisanim pločnikom, morali ste, u zamućenom obodu vidnog polja, uočiti četvorospratnicu osobite ružnoće.

Šta o njoj reći, a ne učiniti dalje čitanje nesnosnim?

Ponešto ću, ipak, morati, makar o prozorima. Ni veliki ni mali, kvadratasti, navlas jednaki. Spuštene drvene roletne smeštaju ih u potpuno istu ravan sa posve glatkom fasadom.

Ti prozori, koje samo po navici tako nazivam jer se kroz njih ni odovud ni odonud baš ništa ne može prozreti, raspoređeni su toliko napadno i iritirajuće simetrično, da morate usporiti korak, i poput čoveka koji u hodu pokušava nečeg važnog da se priseti, najzad sasvim prestati da koračate, jedva svesni da već stojite upravo naspram ulaznih vrata, prosečenih tačno na sredini između dva prizemna, od ostalih još zapušenija i zaravnjenija kvadratasta neprozira.

Malo je reći (no može li se više?) da je taj prizor jedva podnošljiv. Zbog oštre omeđenosti vrlo svetlim nebom, što je za taj rani jutarnji sat, dabome, sasvim neprikladno, ta zgrada, čija se boja može porediti jedino sa bojom otvorenog mozga, izgledaće vam iz vaše centralne vizure kao pozorišna, s druge strane poduprta kulisa.

Osim agresivne prisutnosti, koja će ponekog tankoćutnijeg junošu baciti u istinsko očajanje, ta zgrada naprosto ne emituje ništa suvislo. Jedino što će vam pred njom možda pasti na pamet, jesu ona, u gradu sve prisutnija, grubim potezima tek sumarno naznačena i još ni jednom mišlju obeležena lica, koja u mlaka i gnjecava nedeljna popodneva tonu u terazijski prolaz i izranjaju iz terazijskog prolaza, lica kloniranih Čiča Gliša koja ne referiraju ni na šta osim na osnovnu ideju o pročelju ljudske glave sa nekolikim udubljenjima i ispupčenjima, ona dakle lica koja ste prinuđeni da u trolejbusu, do pločnika poleglom, stotinama i stotinama sekundi podnosite u dramatičnoj blizini sopstvenih očiju, usana, nosa...

Nije isključeno da će poneko ko je uspeo da se kroz ovaj tekst probije čak dovde, poželeti da opisanu zgradu i vidi. Neće je pronaći u Hilandarskoj. Nalazi se u ulici čije je ime do te mere remetilo ritam prve rečenice da sam celu građevinu morao da izmestim.

Ono, međutim, što je ovde izvesno, jeste da je nenadano suočenje sa tom ili nekom sličnom tupavom fasadom (fas-adom), ujedno i susret sa onim osećanjem koje silovito nadođe i tiranski ščepa, a o kojem vam, iz svakovrsnih obzira, neću reći ništa, osim da ga je najlakše prepoznati po tome što će svako ko ga makar i nasluti, neizostavno prineti ruku čelu i vršcima prstiju najpre lagano gladiti, a potom sve snažnije masirati vlažnu i klizavu kožu i prve oštre dlačice, dok će palac u nejednakom ritmu do bola pritiskati slepoočnicu.